3. „JUTI YAK”UIAA

Autori / Prvi uspon
GORAZD BARAĆ I STIPE BOŽIĆ
vrijeme uspona nepoznato
Ocjena
VII+ /VI+, V
Obvezna ocjena
VI+
Dojam
Vrijeme penjanja
8
Broj dužina
12
Visina stijene
450 m
Opis smjera
Nedostaje!

Opis uspona pok. Igora Skendera:

Pristup dugačak, naporan i težak, s orjentacijskim zamkama i često nejasnom granicom kad treba prestati sa simultanim pristupom i navezati se. Nakon dobra 2h krljanja, Toni i ja se navezujemo. Znakovi početka smera ne postoje, samo vidimo da je dovoljno strmo da dalje nećemo moći neosigurani. Penjemo 2 dužine po ploči i zatim preko nekoliko skokova. Starih klinova nema, ali nalazimo način da pridjemo do mesta gde stena konačno postaje vertikalna i gde se jasno uočava prvi teški cug Yaka. Inače smer su prvi popeli Stipe Božić i Gorazd Barač. Svedoci tog uspona kažu da prvi penjači nakon smeri nisu ličili na ljude! A i kako bi kad su imali posla s konstantnom težinom VII+,A4!? Smer je nakon toga doživela svega par ponavljanja i uz adekvatnu opremu može se popeti sa VII+,A0 što je bio slučaj i sa nama. Još pre početka uspona shvatamo razliku izmedju smeri detaljno opisanih u besmrtnom Miheličevom vodiču koje su doživele puno ponavljanja i ovih zabačenih, retko penjanih, neopisanih sa jedva nešto opreme u najtežem cugu. Nakon malo konsultacija počinjemo s penjanjem.

Vodim prvi cug težine V+ i dolazim do ozbiljnog previsa kojem bi pozavidela bilo koja domaća tradicionalna “sedmica”! Odmah mi postaje jasno da moram da zaboravim domaće iluzije o alpinizmu i prešaltam se na reference koje vladaju svuda osim kod nas. Drop knee pa par teških pokreta na mišiće i uspevam nekako da prejašim previs. Pomoglo mi je što sam bio uveren da smo već u narednom cugu (VII) pa se nisam previše uzbudio u tom previsu. Da sam znao odmah da je to V+ ne znam šta bih pomislio o ostatku smera!? Drugi cug vodi Toni po vertikalnoj ploči sa nizom teških pokreta VI+ i VII. Tu i tamo se sretne neki klin, ali uglavnom moramo puno da zabijamo i glavimo. Treći težak cug opet pripada meni. Kasnije se ispostavilo da je to i ključni cug u našem usponu. Kreće okomito odmah iznad štanda. Nekoliko vezanih teških pokreta, starih klinova nigde. Uz krajnje napore zabijam klin i sedam u njega ne bih li rešio sledećih nekoliko poteza. Nakon par pokušaja i dalje ne vidim rešenje. Tehnički ne mogu da prodjem, a slobodno je gotovo izvestan pad jer i ne znam tačno na koju stranu bih nastavio. Spuštam se do štanda i Toni nastavlja moj cug. Uz krajnje napore i na ivici pada rešava nekoliko pokreta i dramatično zabija klin. Teško je… Ipak nstavlja i taman kad je bio blizu da pogreši pravac kretanja, ukaza mu se stari klin sa leve strane. Huh… Mali predah po ljusci i zatim novi težak detalj u tom cugu. 10m visoki “oluk” u vertikalnoj ploči bez mogućnosti osiguranja osim velikim heksovima koje smo planski poneli. Pretpostavljam da prvi penjači nisu imali velike zaglavke te da su imali tešku tehniku na tom delu. Rukama dilfer i kontra, nogama jamming i tako do nove ljuske. Ni tu nije bio kraj ovog cuga. Sledila je vertikalna pravilna zajeda, stranica ne većih od pola metra, a svuda okolo glatko. U dnu zajede tanka pukotina bez klinova sa malo trave, beskorisna za slobodno penjanje. Toni postavlja nekoliko frendova i klinova i pokušava popeti zajedu laktovima u stilu Lynn Hill u Nosu. Ne ide… Moralo je na A0. Kad sam kao drugi prošao taj cug sa barem 3 teške serije pokreta VII-VII+ i A0 mogao sam samo reći “Dottore, kapa dole!”.

Ocena VI+ u krečnjaku mi je često nerešiva enigma. Koliko je sve to relativno pokazao je naredni cug kojeg sam vodio. Naime, nakon penjanja 2 teška cuga čiste sedmice, ovaj VI+ je nekako došao kao pesmica :). Vertikalna ploča, uporne pukotine odlične za zaglavke i na kraju štand na ljusci na koju može i da se sedne s pola dupeta. Dok sam osiguravao Tonija s tog štanda osećao sam se kao da sam u Yosemite-ju. Ispod mene nekoliko stotina metara nema ništa, iznad mene vertikalna ploča i plafon – najteži cug naše smeri. Toni preuzima vodstvo u najtežem cugu. Ima dosta klinova i može se proći sa VI+,A0. Tako je i bilo. Toni, inače vrstan slobodni penjač, nakon prečke u desno VI+ stajao je pod vertikalnom pločom i mirno izjavio: “Nisam taj kalibar.”. Detalj je oslobodjen samo jednom i dobio je težinu VIII+. Srećom ima dovoljno klinova da se i mi smrtnici možemo prebiti kroz njega. Nakon detalja opet pipava traverza iznad plafona do klina u ploči kojeg Toni vadi rukom i zabija naš. Na tom klinu se radi njihajna prečnica u levo. Baš kad je Toni seo u pojas, kad sam ga nategao i počeo da spuštam kako bi započeo njihanje u levo, odjednom se čuje tup zvuk iz prečke koja je prethodila njihajnoj prečnici. Odvaljuje se ljuska od preko tone u Tonijevoj visini i 3m desno od njega. Proleće svega 3m pored mene i uz veeeliku buku pada do podnožja stene. Tonijev krik užasa i moja zanemela faca. Jednom rukom hoću da se opipam da vidim da li sam čitav. Na sreću jesam. Zakačila me je samo prašina, a ogromni komad je proleteo pored. Odmah u prve 2 sekunde nakon loma, čujem Bojkov glas iz Solila koji pita jel smo OK. Tada mi je to baš puno značilo da znam da je još neko osim nas prisutan u blizini. Zatim sledi drugi korak. S jezom polako pomičem pogled ka početnom delu cuga. Tačno tu je preletela klocna i očekujem prizor pokidanog užeta. Srećom, ploča je vertikalna, a deo stene iz kojeg se odvalila ljuska je iznad manjeg plafona te je uže ostalo neoštećeno. Nekako smo se pribrali. Toni dolazi do štanda i osigurava me. Pokušavam da potisnem pomisao na to šta se upravo desilo ili još gore šta se moglo desiti da je ljuska bila iznad mog štanda u trenutku dok Tonija držim nategnutog u njihajnoj prečnici ili da je Toni postavio šlingu oko te ljuske koja je pala… Jedini način da se izbiju takve misli jeste bilo da što brže penjem i što manje mislim. Prelazim i ja njihajnu i dolazim do štanda. Olakšanje. Nikome se ne vodi naredni cug nakon šoka. Ipak red je na mene. Očekuju nas težine VI+ i VII-. Kraj dana se primiče, postaje hladnije, a Sunce velikom brzinom zalazi. Prečka u levo po tankim vertikalnim ljuskama i zatim žljeb do manje police. Mora medjuštand. Uže mi ne dozvoljava da nastavim dalje. Toni dolazi i nastavlja dalje. Cug je super lep. Šteta je što bežimo pred bivakom i što smo pod utiskom prethodnog cuga. Ipak, baš to nas s lakoćom gura napred, a da je sve OK siguran sam da bismo u tom cugu imali više poteškoća. U pitanju su bile strme glatke ploče kakve često vidjamo u dugačkim sportskim smerima na Biokovu ili u Pakli. Ovde je jedini problem što boltova nema, a nema ni klinova niti šanse da se neki zabije. 30m užeta na 2-3 čoka… Nije baš prijatno iako se radi o estetski lepim pokretima na trenje.

Šira polica i konačno kraj težina. Mrak samo što nije. Istrčavamo naredne 2 dužine četvorke i tu je već noć. Koncentracija je na nivou. Iako je teren postao lakši (III), nastavljamo u klasičnoj navezi do samog vrha još 3 cuga. Konačno ugledasmo osvetljenu stanicu na Sv. Juri, a ubrzo i markaciju.
pristup
Na lijevoj strani Solila ispenjati na vrh tornja!
Nije loše znati
Krajnje ozbiljan smjer. Smjer zahtjeva punu opremu za klasičan smjer
Portfolio
Posjedujete slike iz smjera? Pošaljite!